Snježana Risimović rođena je sa cerebralnom paralizom, izazvanom teškim porođajem. Za sebe kaže da je mrtvorođena beba , čudom vraćena u život. Nakon bolnog suočavanja sa dijagnozom, roditelji su uspeli da prikupe snagu i već u prvom mesecu njenog života započeli su borbu, nadajući se da će vremenom ublažiti posledice bolesti. Mnogobrojnim terapijama i svakodnevnim vežbama trudili su se da smanje vidljivost invaliditeta i što bolje očuvaju funkciju mišića i tetiva.

Foto: Kablarnet – Snježana Risimović, predsednica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom

           – Od samog rođenja počeli su da me vežbaju, vodili su me u rehabilitacione centre, informisali se o različitim terapijskim programima… Pored  upornosti, mnogo im je pomoglo i to što su bili medicinsku radnici, štaviše, otac se prekvalifikovao i stekao diplomu fizioterapeuta. Moja soba bila je opremljena spravama, detinjstvo su mi obeležili odlasci u bolnice. Teško sam sve to podnosila, naročito zbog činjenice da su moje sestre imale bezbrižnije detinjstvo. Danas sam zahvalna mojim roditeljima na posvećenosti i angažovanju, jer je njihova upornost da se razvijem što bolje urodila plodom.

      Kao deo normalnog odrastanja, Snježana navodi ravnopravan odnos roditelja prema njoj i sestrama. Uspevali su da pronadju ravnotežu između emocionalne popustivljivosti i strogosti kada su u pitanju obaveze.

        –  Roditelji se nisu preterano zaštitnički odnosili prema deci, znale su se obaveze u školi i kući. Kako mojih sestara tako i mene. U mojoj porodici nikada nisam bila pošteđena zbog svog invaliditeta, nikada nisu govorili da nešto ne mogu, da će nešto uraditi umesto mene. Ja sam unosila drva, kupila lišće u dvorištu, sa mamom i sestrama radila u bašti. Tek kasnije, kada sam se osamostalila i otišla na fakultet, shvatila sam šta su moji roditelji, čitavog života, radili za mene – kaže Snježana.

Ona ističe da je podrška porodice od presudnog značaja za osobu sa invaliditetom da, kao i svaka druga, stekne samopuzdanje, da prepozna svoje mogućnosti, želje, potrebe i nauči da se za njih bori u životu.

        – Važno je da se roditelji na zdrav i racionalan način suoče sa problemom, jer samo tako mogu na pravi način pomoći svom detetu. Ukoliko to nisu u stanju, trebalo bi da potraže stručnu pomoć. Odgajati dete sa invaliditetom nije lako, iziskuje ogromnu fizičku i emotivnu energiju. Potrebno ga je i zaštititi i osnažiti i u tome naći pravu meru. Ako je dete prezaštićeno ili svakodnevno sluša o svojim ograničenjima a ne mogućnostima, sigurno će odrasti u nesigurnu osobu nespremnu da odgovori na sve izazove koje život nosi –  objašnjava Snježana.

Kao prekretnicu u životu naša sagovornica navodi polazak u školu. To je bio trenutak kada je shvatila da nema iste fizičke sposobnosti kao ostala deca. Ali tada je pokazala svoju borbenost i snažnan karakter.

       – Bila sam, naravno, oslobođena fizičkog i na te časove nisam morala odlaziti. Ipak, uvek sam bila prisutna i to u kompletnoj opremi. Nisam se skrivala, uvek sam bila među decom, bilo da se igraju loptom ili preskaču lastiš. Uporno sam insistirala da učestvujem u svim aktivnostima. Veliku zahvalnost dugujem nastavniku fizičkog vaspitanja. Uvek mi je govorio: “Preskočićeš ti meni kozlić”. Kada je preskakanje kozlića bilo na redu, sva deca su to uradila. Na kraju, ostala sam samo ja. Nastavnik me je prozvao, podigao i preneo preko kozlića . Ne mogu da vam opišem taj osećaj, koliko sam bila srećna. Sva deca su preskočila kozlić pa i ja…kako god to bilo, uspela sam – priča kroz smeh Snježana i dodaje da je i kasnije, mnogo puta,  preskakala prepreke koje joj je život nametao.

Nakon završetka srednje škole, Snježana se suočila sa važnom odlukom. Kaže, da je, kao i sve devojke, maštala o emotivnim vezama, želela da se uda i rodi decu ali je takva razmišljanja  potiskivala, plašeći se da su nerealna. Zato je odlučila da se zaposli i zauvek ostane sa roditeljima. Međutim, roditelji su uporno insistirali da ode u Beograd i upiše fakultet.

     – Odlaskom iz roditeljske kuće u Beograd na studije započela je poslednja faza mog odrastanja. U Studentskom domu za osobe sa invaliditetom na Voždovcu, upoznala sam mlade ljude sa različitim problemima, videla sam sa koliko optimizma nose svoj invaliditet, kako se bore, a bili su težoj situaciji od mene. To iskustvo mi je pomoglo da ojačam i steknem samopuzdanje. U tom periodu sam srela sadašnjeg supruga, zaljubila se i udala. Kasnije, ostvarila se i moja najveća želja. Postala sam majka predivne, zdrave devojčice a kroz nekoliko godina i sina. Oni su danas studenti, ćerka je uspešna sportistkinja, odbojkašica, ono što ja nikad nisam mogla biti  – ponosno ističe Snježana i dodaje da je svesna da mnoge žene sa invaliditetom nemaju isto iskustvo – Nekim ženama je težina i vrsta invaliditeta nepremostiva barijera za roditeljstvo. Druge, opterećene predrasudama okoline, nisu otvorene za emotivne veze, nedostaje im samopouzdanje koje nisu stekle tokom odrastanja, nemaju dovoljno informacija o uticaju invaliditeta na trudnoću i plod. Ne treba zanemariti ni ekonomsku nestabilnost, nezaposlenost. Sve su to faktori koji utiču na odluku žene sa invaliditeom da rodi.

Od 2014.godine, Snježana aktivno radi na poboljšanju položaja OSI. Svojim iskustvom i optimizmom ona ih inspiriše i uči kako da se uhvate u koštac sa strahovima, stereotipima i predrasudama i da iz te borbe izađu kao pobednici. Odnedavno je predsednica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom u Čačku. Kroz edukativne radionice o položaju mladih sa invaliditetom, zajednicama bez predrasuda, položaju žena sa invaliditetom i njihovom pravu na reproduktivno zdravlje, trudi se da osnaži osobe sa invaliditetom i njihove porodice. Njena poruka je:

            – Na državi je da nam omogući da uživamo ista prava koja imaju svi građani ove zemlje i da nam da iste šanse u obrazovanju, zapošljavanju, kretanju, zdravstvenoj zaštiti…Na izgradnji i osnaživanju samopouzdanja i samopoštovanja moramo raditi sami.

KABLARNET.RS

Tekst je objavljen u okviru projekta “ Moj put do majčinstva” koji je sufinansiran iz budzeta grada Čačka, na osnovu konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Čačka u 2019. Godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izrazavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nastaviće se…