Države koje su ratifikovale Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, među kojima je i Srbija, obavezale su se da će preduzeti odgovarajuće i efikasne mere radi otklanjanja diskriminacije  u svim  oblastima koje se odnose na brak, porodicu i roditeljstvo osoba sa invaliditetom. U Srbiji ovu oblast regulišu  Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o zabrani diskriminacije.  Žene sa invaliditetom pominju se samo retko u nekim opštim nacionalnim strategijama, ili generalno u zakonima o zdravstvu,  ali mere za njihovo sprovođenje uglavnom nisu definisane ili se ne primenjuju u praksi.

“Ne postoje posebni zakoni koji se odnose na žene s invaliditetom, što i nije nužno . Dovoljno bi bilo da se poštuju postojeći zakoni, kao što su Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o zabrani diskriminacije. U našoj zemlji žene su generalno u nepovoljnijem položaju, a to je svakako izraženije ako žena ima invaliditetet ili je Romkinja, ili je karakteriše još neko lično svojstvo koje lako može biti predmet diskriminacije. Primena postojećih normi je slaba, a praćenje minimalno, ako uopšte postoji” , kaže za Kablarnet narodna  poslanica i predsednica Radne grupe za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom Vlade Srbije  Ljupka Mihajlovska.

Ljupka Mihajlovska, narodna poslanica i predsednica Radne grupe za unapređenje položaja OSI

Foto: novinarka Danasa Jovana Tomić

Nepristupačnost zdravstvene usluge u prevenciji i zaštiti  reproduktivnog zdravlja žena sa invaliditetom, kao sto su institucionalne i arhitektonske barijere (neprilagodjeni prilazi zgradama zdravstvene zastite, nepristupačni  liftovi, uređaji za mamografiju, nedostatak hidrauličnih ginekoloskih stolova – prim.aut.), oblici su diskriminacije za koje postoji zakonom utvrđena kazna. (član 48 Zakona o sprečavanju diskriminacije OSI. Na ovu ovu oblast primenjuju se  i članovi 13 i 17 istog zakona).  Na pitanje da li imaju efekta mere i aktivnosti koje se preduzimaju kako bi se pomoglo ženama sa invaliditetom u ostvarivanju prava na reproduktivno zdravlje , Mihajlovska ističe da još uvek ne postoji sistemska podrška.

“Ako uporedimo situaciju pre 2000. godine i danas, svakako se nešto radi, ali je to ipak nedovoljno. Osim podesivih stolova za ginekološki pregled i nekih kratkoročnih projekata, nema nikakve dodatne podrške. Žene s invaliditetom koje se odluče da rode decu nemaju sistemsku podršku i gotovo po pravilu se suočavaju sa predrasudama porodice, okoline i zdravstvenih radnika”, kaže Mihajlovska i dodaje: “Kao što se u praksi susrećemo da stručnjaci savetuju roditeljima s invaliditetom da napuste svoju decu po rođenju jer su mladi i imaće još dece, tako se isto srećemo i s tim da se žene s invaliditetom ne ohrabruju da se ostvare kao majke. Uglavnom se govori o pravima osoba s invaliditetom iz aspekta korisnika usluga, ali gotovo niko ne zagovara prava roditelja s invaliditetom. Neretke su situacije da lekari iznenađeno reaguju kada im žena s invaliditetom saopšti da je imala seksualne odnose”.

Mihajlovska ukazuje da štetni stereotipi i predrasude o ženama sa invaliditetom  imaju ozbiljne posledice na ostvarivanje njihovog prava na seksualno i reproduktivno zdravlje i porodicu.

“Čak i članovi porodice osobe sa invaliditetom često nisu dovoljno osnaženi da prihvate činjenicu da osobe sa invaliditetom imaju potrebu da izraze svoju seksualnost kao i sve druge osobe. Mnogi misle da su osobe s invaliditetom aseksualna bića. S druge strane i same žene sa invaliditetom olako prihvataju društveno nametnute rodne uloge i misle da ih ne mogu ispuniti. Od žene se očekuje da brine o nekome i da je uvek na usluzi, a smatra se da žena s invaliditetom nije u stanju da ispunu rodno nametnutu ulugu i samim tim je nepoželjna za formiranje porodice. Društvo kreira sliku ‘idealne žene’ u koju se žena s invaliditetom ne uklapa”,  podvlači naša sagovornica.

Ljupka Mihajlovska skreće pažnju na činjenicu da žene sa invaliditetom, kao i one bez njega, posebno iz ruralnih područja ili nižeg stepena obrazovanja, nemaju dovoljno informacija, u vezi rađanja, planiranja porodice, očuvanja plodnosti. Ona kaže da ne poznaje ni jednu ženu sa invaliditetom koja je pokušala proces vantelesne oplodnje ili lečenja steriliteta.

“Osobe sa invaliditetom toliko prepreka imaju u svakodnevnom funkcionisunja, da samo one žene s invaliditetom koje su se izborile za neka najosnovnija prava uopšte mogu dostići taj nivo svesti da razmišlljaju o potomstvu. Čim izađete iz kuće diskriminisane ste, ako ste žena s invaliditetom” , ističe Mihajlovska i dodaje da postoji diskriminacija i u pravnom sistemu, u postupcima dodele starateljstva ili lišavanja roditeljskog prava.

“Bilo je primera kada su deca oduzimana roditeljima s invaliditetom ili majkama, ali mi se čini da je svest nadležnih ipak počela da se menja i da se žena s invaliditetom ne odbacuje kao podobna osoba da se stara o svom detetu podrazumevano, kao što je to bio slučaj u prošlosti”.

Jedan od važih preduslova za formiranje porodice je ekonomska stabilnost. Od implementacije Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI, koji je donet 2009. godine, zaposleno je oko 28 hiljada osoba sa invaliditetom, od čega samo 4.846 čine žene. Nedovoljna zastupljenost na tržištu rada jedan je od bitnih razloga zbog koga žene sa invaliditetom odustaju od roditeljstva.

“Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji predviđa da je svaki poslodavac, koji ima između 20 i 49 zaposlenih u obavezi da zaposli jednu osobu s invaliditetom, zatim onaj koji ima 50 zaposlenih treba da zaposli dve osobe i zatim na svakih narednih 50 zaposlenih po jednu osobu s invaliditetom. Poslodavac koji ne ispuni ovu obavezu, za svaku nezaposlenu osobu uplaćuje u budžetski fond sredstva u visini 50% prosečne zarade u Srbiji. Poslodavcima je jeftinije da uplaćuju pola prosečne zarade po nezaposlenoj osobi s invaliditetom, posebno uzevši u obzir činjenicu da na tržištu nema dovoljno kvalifikovanih osoba s invaliditetom za zanimanja za kojima postoji potreba. Javni sektor u najvećoj meri svojim primerom ne podstiče privatni sektor. Koren problema je u obrazovnom sistemu koji je propustio da odškoluje brojne generacije osoba sa invaliditetom. Ipak, iz godine u godinu, stvari se menjaju mikrokoracima na bolje. Potrebno je mnogo napora da dostignemo zadovoljavajući nivo reformi, ali svakako to ne znači da ćemo odustati, već da zajedničkim snagama moramo da se borimo snažnije – ocenjuje narodna poslanica Mihajlovska.

Na pitanje u  kojoj meri je naše društvo prilagođeno, pristupačno i inkluzivno prema osobama sa invaliditetom, Ljupka Mihajlovska ističe:

“Društvo nije pristupačno i otuda sve barijere. Barijere je stvorio ili otklonio čovek. Uprkos velikom zagovaranju za prava osoba s invaliditetom, društvo i dalje ne shvata da je 10% populacije resurs, a ne teret državi”.

KABLARNET.RS

Tekst je objavljen u okviru projekta “ Moj put do majčinstva” koji je sufinansiran iz budzeta grada Čačka, na osnovu konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Čačka u 2019. Godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izrazavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nastaviće se…