Pored fudbala trenirao je i karate, ali ljubav prema fudbalu je presudila. Dakle, prva i poslednja ljubav bio je fudbal. Odmah je usmeren u napadački red Borčevih pionira. Prvi trener, u toj pionirskoj kategoriji (nije bilo petlića, prim. aut.) Ivanu Gligorijeviću Ičketu bio je Milovan Rajevac.
“Na stadion kraj Morave doveo me trener Dule Marić. Družio se sa mojim ocem, zapazio me je na ulici, jer smo tada svi pikali fudbal, sa drugarima, baš na ulici. Pitao me zašto ne treniram, otac je kazao ukoliko želi može, a trener Marić me doveo na Borčevo igralište. Prvi trener bio je Rajevac, pa Mićo Kovač, pa Toko, koji se upokojio, Kolar, Ćuka, Ostoja – jedan od najboljih trenera, a u prvom timu Dime”, seća se Ičke.
Sa nepunih 18 godina ušli ste u prvi tim?
“Da, kod Dima, a zatim kod Čana. Usledilo je kaljenje u Kraljevu, kod Kolara, a zatim je usledilo bombardovanje 1999. godine. Nakon Kraljeva dolazim u Metalac i to je bila generacija koja je prvi put ušla u Drugu ligu”.
Rubrika je “Vek fudbala kraj Morave”, ali da pomenemo i ostale timove za koje ste igrali?
“Polet iz Ljubića je napravio dobr tim. Bio je odličan, možda najbolji u regionu. Mi mlađi iz Borca pridružili smo se iskusnim igračima Vrcaloviću, Glavonjiću, Ignjeviću, Jevtoviću…izostaviću nekog sigurno, pa se izvinjavam. Kao bonus igrač dao sam za sezonu 34 gola”.
Moramo priznati da ste dugo igrali fudbal?

“Uvek sam trenirao, vodio sportski život, ali svi su saglasni da sam kao igrač mogao postići i mnogo više. Kada sam krenuo u inostranstvo dogodile su se neke nepredviđene stvari”.
Vojni rok ste proveli u Sevojnu?
“Da i tu me je Čane ubacio da igram. Posle vojske Zoran Bojović je otkupio moje papire pa sam igrao za Remont dok je postojao. Usledio je prelazak u Slobodu iz Čačka gde sam igrao 14 godina. Paralelno sam radio sa decom, bio trener i igrač”.
Koga od saigrača ističete kao baš dobre?
“Bilo ih je baš, baš puno! Da krenem od kapitena Borca Maričića, Plazinića, Vitakića, Vasova, Dragutinovića, Jankovića…Dalje, Vrcalovića, od Miloša sam puno naučio, Saša Kovač, Rade Vidojević, Ćoća Petrović, Ostojić, Hugo – mi smo generacija. Moram da pomenem Sava i Krca, puno sam naučio i puno se družili”.
Koje utakmice se sećate?
“Debija za prvi tim protiv Partizana. Sećam se da sam zamenio Aleksandra Đorđevića (igrao za Borac, a bio i vedeta Partizana, prim. aut.),. Tada je Kralj oborio rekord, nije primio gol preko 900 minuta. Naravno, puno srce mi je bilo kada sam izašao na Marakanu. Tada je ostvaren san”.
Trenerska karijera započela je 2006. godine?
“Kod Mihaila Kolarevića u ŠF “Mladost Radost gde sam puno naučio. U Slobodi sam kasnije nastavio da treniram male fudbalere. U Slobodi sam se oslanjao na Milana Jovanovića. Za 14 godina smo puno postigli jer smo krenuli od nule, sa malim brojem dečaka (20) da bismo stigli do nekih 250 dečaka. Na poziv Vlada Stanisavljevića, saigrača i prijatelja, prešao sam u Borac. Već osam godina radim u Borcu, sa pionirima”.
Koliko traju igračka i trenerska karijera?
“Igrao sam do svoje 44 godine. Poslednji klub je bilo Jedinstvo iz Konjevića. Sve u svemu preko 30 igračke i preko 20 trenerske karijere”.
I Vaš tata je bio fudbaler?
“Igrao je u nižim ligama, ali kažu da je bio dobar fudbaler, Pušljo – Miloš Gligorijević”.
Ko je najbolji igrač Borca u prvom veku postojanja kluba?
“Teško pitanje, Petar Baralić, Ćuka Radonjić…Većina ljudi smatra da je to Ćuka, mada je Baralić napravio karijeru. Od igrača sa kojima sam igrao pomenuo bih Sela Huseinovića, Aleksandra Đorđevića, Anića, Čakara, Drakulića, Jelića – dugo smo igrali zajedno. Posebno bih pomenuo Dragoslava Nedeljkovića Bonjeka koji me je mnogo veleo i puno sam od njega naučio”.
Sa kim ste, iz Vaše generacije, voleli da igrate?
“Sa Sašom Kovačevićem, sa kojim sam u Borcu prošao kroz sve kategorije. Onda smo prešli u Polet, gde smo imali Vrcala, iza nas, i zahvaljujući njemu dali smo preko 50 golova u toj sezoni. Sada kad igrač da od pet do 10 golova odmah je u milionima”.
Ičketa uvek povezujemo i sa malim fudbalom?
“Vrcalo je sastavio ekipu, Caffe Kapetan, koja je godinama igrala u istom sastavu. Kretali smo u maju, završavali u septembru. Članovi su bili Vrcalo, Slavko Đorđević, Sale Kovač, Vlade Petrović, Goran Kovač, Rade, Rakoč, Milenković, Bugo, Britva, Krco, Savo…Mi smo prva ekipa koja je igrala sa igračem golmanom. Praktično bez golmana, za gol više, a Slavko bio sjajan. Jedne sezone, za četiri meseca odigrali smo 22 finala, a samo smo dva izgubili i to na penale. Jedan od boljih igrača bio je Vladimir Karalić, a moram da se setim Matijaševića, Milekića, Savića, Božovića, Lukovića, Milinkovića, Đorđevića”, konstatuje Ivan Gligorijević.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs

P.S.

Slobodno, u komentarima, ostavljajte Vaših najboljih jedanaest igrača Borca (svih vremena). Može i Vaše mišljenje o najboljem igraču veka…Po Vašem mišljenju. (“Vek fudbala kraj Morave”, je projekat koji će se, nadam se, realizovati i u saradnji sa Gradom Čačkom. Skromna pomoć grada, pri čemu izneti stavovi i zaključci ne moraju nužno odražavati zvanične stavove Grada”.) Đurđe Mečanin/ Kablarnet.rs

Kad pričamo o fudbalu, neretko zaboravljamo na srca koja kucaju upravo za tu igru. Ivan Gligorijević je jedno od tih srca. Počeo je s fudbalom na ulicama kraj Morave, gde ga je primetio trener Dule Marić, i time je započeta jedna neverovatna fudbalska avantura. Prvi trener bio mu je Milovan Rajevac, a kasnije su sledili mnogi drugi, ali je fudbal ostao prva i poslednja ljubav.

Nakon što je prešao u prvi tim Borca, Ivan se našao u centru mnogih timova, ali uspomene na Polet iz Ljubića ostaju posebno drage. Kroz karijeru je trenirao i igrao sa nekim od najboljih: Maričićem, Vrcalovićem, Dragutinovićem, Vladom Petrovićem i mnogim drugima. Iako ga je život često usmeravao kroz razne izazove, kao što su vojna služba i pritisci iz sveta profesionalnog sporta, Ivan je ostao veran fudbalu. Njegova sećanja na debitantsku utakmicu protiv Partizana ili istrčavanje na Marakanu su bezvremenska.

Što se tiče trenerske karijere, Ivan ju je započeo 2006. godine i ubrzo postao mentor mnogim mladim talentima. Njegova strast za vođenjem i treniranjem počela je u Školi fudbala “Mladost Radost”, a danas ima više od 20 godina trenerskog iskustva. Mnogi mladi igrači zahvaljuju mu na smernicama i podršci koju je pružio tokom njihove karijere.

Ivanove reči odzvanjaju životnom mudrošću i strašću prema igri: voditi fudbalski život znači ostati dosledan, bez obzira na prepreke. Njegova priča inspiracija je za sve mlade talente koji sanjaju o fudbalskom uspehu. Kao igrač i trener, Ičke je ostavio neizbrisiv trag na fudbalskom pejzažu, i srce mu i dalje kuca za fudbal.

Pridružite se sećanju na vek fudbala kraj Morave i neka Ivanova priča bude motivacija da nastavite da igrate i volite ovu neverovatnu igru!