VEK FUDBALA KRAJ MORAVE – LJUBIŠA DMITROVIĆ: Ćirković je bio paklen igrač, Jovičić takođe, oni kad dobiju loptu ustaje cela tribina. A Šajče je bio bez konkurencije – veliki Ljubiša Ristić
Od najmlađih dana trenirao je jedino fudbal. Počeo je u FK Borac 1979. Godine, u selekciji petlića. Treneri su mu bili Gavrilović, Marić, Ostojić, Kolarević, Ćirković, Bojović Patak, Dogandžić, Rajevac, a najveći trenerski trag na našem sagovorniku ostavio je Dušan Marić.
“Tih čovek, čovek Borca koji je iznedrio na desetine igrača i dov do seniorskog pogona. Tada su, pored mene, trenirali Siniša Lučić, Branko Božović, Bane Stojanović, Zoran Maričić, Mirko Ćojbašić, Šušić, Glavonjić, Radulović, Dejan Petrović…Prvoklasni igrači sa dobrim karijerama! Bane Stojanović je prvi ušao u Borčav prvi tim kao i Sićko Lučić. Šula i Sićka najduže pamtim”, priseća se Ljubiša Dmitrović.
Šta su tada radile mlađe kategorije Borca?
“Pa Borčeva škola je bila preozbiljna. Kvalitetna, napredna, a u seniorima su igrali igrači iz omladinske škole. Dobri treneri, dobar rad u petlićima, pionirima i omladincima. Smenjivali su se treneri Marić, Kolarević, Ostojić, Radonjić. Ostoja je bio takođe veliki fudbalski znalac, sjajan igrač, a kasnije i trener”.
Da li je tada bilo fudbalskih uzora?
“Jeste, mahom iz seniorskog tima za koji ste igrali. Kao desnom beku meni je Ljuban Pavlović bio uzor., ali i cela generacija Ristića, Ćirkovića, Vulovića, Jovičića, Kovačevića, Tadića…Bili su inspiracija”.
Ko je najbolji igrač Borca svih vremena? (Malo tupavo pitanje, Prim. Aut.)
“Ne postoji čovek koji je mogao da gleda igrače iz svih kategorija. I najbolji igrač je relativna stvar. Od onih koje sam ja gledao, a koji su duži vremenski period igrali u Borcu tu su Ćirković – paklen igrač, Jovičić takođe, oni kad dobiju loptu ustaje cela tribina…A ono što sam ja gledao, Šajče je bio bez konkurencije – Ljubiša Ristić”.
Najboljih 11 igrača?
“Teško se opredeliti. Bila je ta Ćukina generacija sa Racom Drgićevićem, sa Puzom Stefanovićem, sa Ranđićem o kojima sam slušao. Slušao sam i o generaciji Avramovića, Dunjić, Vebel, Baralić, Radojević, Petrović, Kovačević, Bošković, Radivojević, Čakraveć, Jovašević. To sam slušao milion puta, nisam ih gledao. Teško je izmeriti jer posle dolazi Ćirkova generacija, Pa Suljo, Aćim, Marec, pa Canoca generacija, baš dobra. Podvlačim, teško se opredeliti”.
Najveći uspeh Borca je ???
“Kada je Borac igrao jedinstvenu Drugu ligu. Od 1988. do 1992. godine. To je najjača liga, kasnije, sve je manje kvalitetno takmičenje. Bile su i čuvene kvalifikacije, pa igre u Evropi i sa Ajaksom, to je moje mišljenje sa kojim se neko neće složiti. To je legitimno”.
Koja utakmica je Vama otala u sećanju?
“Pa voleo sam da igram i svi mečevi su mi značili. A igrao sam za prvi tim šest sezona. Ulazak u jedinstvenu Drugu ligu je bio veliki uspeh. Stara Jugoslavija, mnogo jakih ekipa, ući u to takmičenje je bio strašan uspeh. Od 1992. godine je drugi fudbal, SiCG, A, B grupa, to su bile druge priče”.
Čega se sećate iz trenerske karijere?
Vodio sam pionire, kadete, omladince, a tri puta trener seniora. Sa juniorima sam uspeo da osvojim drugo mesto u Srbiji. Generacija Lazovića, Milunovića…Tri puta smo igrali Superligu, tada sam bio trener prvog tima…Član stručnog štaba kada smo igrali u Evropi. Da, Boban Dmitrović je obeležio jedan deo istorije Borca, ostavio je dubok trag”.
Trenirali ste i tada mlađe igrače koji su kasnije sa puno uspeha igrali u Evropi, reprezentaciji?
“Mladenović, Milunović, Lazović…To su Borčevi izdanci, moraju se pomenuti. Takođe, finale kupa u Kruševcu sa Zvezdom. Slavko Džo Vojičić i moja malenkost smo bili treneri. Veliki rezultat finale kupa, ali je pomutilo ispadanje iz Superlige”.
Vek fudbala kraj Morave je dug period iz koga se uvek nešto zaboravi?
“Ćukina, Ostojina, Gagilova generacija…Četiri puta su bili na pragu Prve lige, utakmice sa Proleterom, Kragujevcem, Banja Lukom, Sutjeskom. Broj navijača, ogroman”.
Živorad Bija Stanković, šta reći o profesoru?
“Veliki šmeker, poznavalac fudbala, (Predsednik kluba, trener, igrač, Prim. Aut.) radio volonterski, jedan od utemeljivača Borca, škole fudbala na kojoj se Borac decenijama održavao. Sve je poticalo od petlića, pionira gde su radili Bija, Patak, Škoba…Ništa nije slučajno”.
I ne smemo da zaboravimo ljude koji su bili u upravama kluba?
“Koji su omogućavali funkcionisanje kluba. Božo Zuc, Pero Nedeljkocić, Cane Prelić, Slobo Ilić, čak 15 godina. Sada se vidi koliko je bilo teško jer se balansira između treće i druge lige. A fudbal je na malo nižem nivou. Ljudi su mislili da je normalno igrati Drugu ligu, Superligu, a iza je stajao veliki rad, organizacija”.
Loši momenti iz karijere?
“Fudbal je takav, nekad imaš rezultate pa se sve izokrene. Što kaže Raki Gudura, u Zenici smo izvodili po 14 penala za opstanak u ligi”.
A navijači?
“Pravo pitanje, Milajac, Peca Debeli, Oni su deo istorije Borca. Ogromna tradicija. Pa Cane, sa svojim novcem doveo Čakra, Anića, Simića, Starčevića, Mijanovića, Vasova, Dragutinovića…Nisu ga se setili za 90 godina kluba, nemam ništa sa tim čovekom, ali i Cane je obeležio deo istorije kluba”.
Zaključak, ne treba biti ostrašćen. Šta je sa Vašom trenerskom karijerom?
“U ovom trenutku ne osećam potrebu. Za Borac – Napredak, svojevremeno prodato 37 karata. Šta reći, fudbal se promenio, stigli TV prenosi, kladionice”, zaključio je Ljubiša Dmitrović.
Iza svake uspešne karijere krije se priča o počecima, trenucima koji su oblikovali igru i ljudima koji su ostavili neizbrisiv trag. Naš sagovornik, Ljubiša Dmitrović, evocira uspomene na svoje fudbalske dane koje je započeo u FK Borac 1979. godine, u selekciji petlića. Treneri koji su ga vodili bili su istinski majstori svog zanata – od Gavrilovića, Marića, do Rajevca, ali Dušan Marić se pokazao kao trener koji je ostavio najjači trag.
“Tih čovek, čovek Borca, koji je iznedrio na desetine igrača i doveo ih do seniorskog pogona,” kaže Dmitrović, prisećajući se vremena provedenog sa timom u kojem su imena kao što su Siniša Lučić, Branko Božović i Bane Stojanović postala sinonim za prvoklasni fudbal. Borčeva škola je bila poznata po ozbiljnosti, kvalitetu i ravnoteži između individualne i timske igre.
“U tom okruženju smenjivali su se vrsni treneri poput Marića i Ostojića, koji su kroz decenije podizali mlade talente. Ljuban Pavlović mi je bio uzor kao desnom beku,” osvrće se Dmitrović na svoje idole iz seniorskog tima. Generacija Ristića, Ćirkovića, Vulovića bila je nadahnuće ne samo njemu, već mnogima iz njegovog vremena.
Dmitrović posebno ističe period kada je Borac igrao jedinstvenu Drugu ligu – vremenski okvir koji mnogi smatraju vrhuncem kluba. Seća se i najuzbudljivijih utakmica i trenutaka kada je cela tribina ustajala, gledajući igrače poput Ćirkovića i Jovičića kako diriguju na terenu.
Dok prisećanja putuju kroz vremena uspeha, ne zaboravlja ni velike utakmice poput one sa Zvezdom u finalu kupa u Kruševcu. Bio je deo stručnog štaba koji je postavio standarde i zadivio mnoge svojim postignućima.
Ljudi sa i izvan terena, poput Živorada Bije Stankovića, i oni koji su podupirali klub u najtežim trenucima, ostavili su neizbrisiv pečat u dugoj istoriji kraj Morave. U fudbalu, često se zaboravlja da iza svakog velikog kluba stoji timski trud – trenera, igrača, uprave i vernih navijača poput Milajca i Pece.
Nostalgija za prošlim danima vraća nas u vreme kada se fudbal igrao srcem, a Borac bio sinonim za strast i zajedništvo. Dok sećanja i dalje inspirišu nove generacije, priče poput Ljubišine podsećaju nas na ljude i trenutke koji su oblikovali istoriju našeg voljenog kluba.
Objavljeno uz ponos i podršku svima koji su deo ove divne priče o Borcu!
