Vrnjačka banja, svoj izuzetan položaj među turističkim destinacijama zaslužila je izvornim kvalitetom, prirodnim lepotama i bogatom turističkom i kulturnom ponudom. Mnogi umetnički velikani prošli su scenomVrnjačke banje. Pored karnevala i brojnih manifestacija, u Banji su koncertna dešavanja jako frekventna, uključujujći i festival filmske i pozorišne umetnosti.Ali to je samo deo bisera koji prelama hiljade boja i nijansi za sve ukuse brojnih turista, a svako nađe svoj deo umetničkog okrilja pod obroncima Goča.

Jedan od nesvakidašnjih umetnika koji je svoje stvaralaštvo izjednačio sa lepotom prirode i svoje radove upravo stvara na banjskoj promenade jeste akademski slikar Zvonko Glavić. Sada član ULUS – a, još kao dete voleo je da crta i, na jednom letovanju, posle vojske, u dvadesetoj godini, upoznao je ljude koji su crtali portrete na ulici.Tada se u njemu rodila želja da slikarstvo postane njegov životni put.

„Već u dvadeset prvoj godini, počeo sam samostalno da radim. Otišaosamu Pariz, družio se sa slikarima, učio od njih i dugo sam živeo od portreta. Posle rata na Kosovu, pošto sam rodom iz Prizrena, preselio sam se u Beograd gde sam upisao Fakultet primenjenih umetnosti i krenuo sa samostalnim izložbama. Banja privlači moje srce već 20 godina.Ovde sam od juna do septembra, a preko zime živim i radim u Beogradu sa suprugom. Ovde imam divne uslove za rad,otvoren prostor i lepu prirodu”, priča nam ovaj nesvakidašnji umetnik o svojim počecima u slikarstvu.

Zvonko najviše radi portrete, kojima jednako temeljno i strastveno pristupa kao i pejzažima.Kaže da u umnetnosti nema lakših ili težih tema.

„Sve zavisi kakav pristup imate slikarstvu, da li prilazite analitički ili slikate iz hobija.U principu, ništa nije lako, ali nije ni teško ako ste dobro potkovani znanjem, ako ste dobro izučili zanatski deo, uz neku kreativnost sve lakše ide. Svaka nova slika meni je novo zadoovljstvo. Ponese me motiv, obično je motiv taj koji me inspiriše”, naš sagovornik objašnjava svoj pogled na umetnost.

Zvonko nam priča kako ga portreti dosta uslovljavaju, konkretno dok radi u Banji, jer mora da ih uradi u zacrtanom roku koji dogovori sa ljudima.

„Prema njima usklađujem i vreme za ostale stvari jer uvek uporedo radim i nešto drugo.Tako moj radni dan u letnjoj sezoni počinje oko 5 ujutro, negde oko 6 već počinjem da slikam i slikam sve do 23 sata naveče, sa manjim pauzama. U principu, ceo dan provedem sa štafelajem. Verujte, ovde su jutra prelepa što me dodatno inspiriše da slikam.”

Priznaje da više voli da slika ono što traži razmišljanje.

„Najviše me pokrene kada treba da sednem i razmislim kako da rešim problem. Ja svaku sliku doživljavam kao matematički zadatak, recimo da li ćete da je slikate pastelom ili uljem ili akrilom, zatim da li ćete da je slikate u realističnom maniru ili nekoj modernoj varijantiili na koji način ćete da postavite elemente i kompoziciju, sve je to problem koji treba rešiti. A najmanje me inspirišu naručeni portreti jer je to sve jasno. Dobijete lik, to je samo zanatski deo i tu nema kreativnosti.”

Zvonko najviše koristi ulje, pastel i akril koji je vrlo zahvalan za modern apstraktne izraze.Prvu samostalnu izložbu imao je u Smederevskoj Palanci, preko koje je konkurisao za ULUS 2008.godine, zatim još nekoliko samostalnih u Pančevu, Trsteniku i veliki broj grupnih izlolžbi širom Srbije. On slikarstvo doživljava na izuzetan način.

„Slikarstvo je život. Ne bih nikako mogao sebe da zamislim bez umetnosti. Jednostavno–slikarstvo se živi. Ono me prožima, živim za slikarstvo i od slikarstva” – završava svoju priču ovaj skromni umetnik koji je svoj mir pronašao u banjskoj prestonici.

I dok završavamo razgovor, Zvonkov pogled već je stigao do padina Goča, pun zelenila i opojnih mirisa. Laganim hodom odlazi u svoj svet koji stvara, gde spoznaje sebe i ljude koje voli. I jedinu ljubav, svoju suprugu Tanju, koja više od tri decenije pratisvaki njegov korak.

Tekst: Svetlana Vučković

Lektura: Ivana Pajić

Foto: Andrija Blagojević

Dron: Jovana J.

Kuma i kum: Neškica i Vlajanko