AK Sloboda iz Čačka, osnovan 18. marta 1966. godine, obeležava šest decenija postojanja i tim povodom izašla je monografija Sloboda – Atletski klub: 1966 – 2026. Koautori monografije su Adam Trifunović i Momčilo Jovašević. Jedan od koautora kaže da je u godini kada je Čačak bio prestonica kulture bila velika izložba o Slobodi. Istorijski arhiv, sa Goranom Davidovićem na čelu, je vodio taj projekat i tražio je podatke o sportskim klubovima Slobode, AK, TK i FK Sloboda.

“Kao nekadašnji direktor Slobode kontaktirao sam ljude iz kluba, iz fabrike, i došao do informacije da je nekadašnji atletičar Slobode, Partizana, kasnije trener, predsednik kluba, Momčilo Jovašević počeo rad na monografiji za 50 godina kluba. Stupio sam u kontakt sa Momčilom, dao mi je materijal, a u meni se javila želja da završim posao. Osnovni motiv je što se u Čačku, kada se priča o atletici, pojavi nekoliko imena. To su Sekula, Dukanac, Ivana, Markešević i tu se priča završava”, govori Adam Trifunović.

Niste bili srećni jer ste ustanovili da klub ima 1270 medalja na svetskim, evropskim, balkanskim, jugoslovenskim takmičenjima.

“Taj podatak niko ne zna. Drugi sportovi i sportisti su mnogo više promovisani i nagrađivani. Baš to me je motivisalo na put koji je trajao tri godine i koji je bio trnovit, rudarski… Trebalo je pregledati 1.200 brojeva Čačanskog glasa, lista fabrike Sloboda koji su od 2000. godine digitalizovani. Na sreću novinari su pratili dešavanja u AK Sloboda. Takođe, hvala osoblju iz zavičajnog odeljenja jer smo napravili bazu podataka. Kada smo sve stavili na papir bilo je oko 170 strana, pa je krenula analiza. Po uzrastima, destinacijama, kategorijama, tipovima…Došli smo do tabela, bez obzira što neke države više ne postoje, i podataka da imamo 1270 medalja. Plus na kvalifikacionim takmičenjima, krosevima, preko 1.700 medalja. Ukupno oko 130 takmičara AK Sloboda je osvojilo neku medalju. Markešević ima 90 medalja pa ljudi sa 60, 70 medalja koje su osvojili takmičari za koje niko nije čuo. To mi je poražavajuće, moj motiv više da se posvetim ovom  poslu. Da tim ljudima damo priznanje i ukažemo poštovanje”.

Mnogo razgovora i kafa ste ispili u komunikaciji sa atletičarima.

“Mnogi nemaju ništa napisano o sebi, ne postoji pisani trag. Pomislim da bi bilo lepo da neki takmičar uzme monografiju pa pokaže detetu, unučetu…I to me je motivisalo”.

Na 120 strana su samo fotografije.

“I to je posebna priča. Slika iz 1970. godine, sa 20 ljudi, pa se ne zna ko je ko. Trudili smo se da identifikujemo prave osobe na fotografijama. Tražili smo finansijere, pa su direktori Stefanović i Luković, potom Boro i Bato iz Tifanija izašli u susret, i uz pomoć još nekih sponzora, došli smo do potrebnih sredstava. Naš arhiv je želeo da bude izdavač, ali su tražili da pismo bude ćirilično. Usprotivio sam se jer je znak Slobode na oba pisma, pola ćirilica, pola latinica. AK Sloboda nije samo čačanski, srpski, jugoslovenski, po rezultatima, već ima veću širinu. Sa bibliotekom opštine Lučani, odeljenje Guča, napravili smo dogovor da oni budu izdavači monografije”.

Recezenti su istoričar Goran Davidović, dr Dane Korica i Dragan Zarić što sve daje dodatnu težinu monografiji. Monografija ima 510 stranica, 200 strana u koloru, sa registrovanih oko 700 atletčara. Ukupno 110 monografija je podeljeno, 50 je dobila kompanija Sloboda odnosno klub, biblioteka je dobila 20 primeraka, manji broj je ostao za prodaju jer motiv nije bio ekonomski. Za sada su komentari pohvalni i pozitivni.

Koautor Momčilo Jovašević se, pored atletike, bavio fudbalom.

“Zapažena je moja brzina mada je bilo “saplitanja” pa sam prešao na atletiku. Nisam se pokajao. Novim snagama poručujem da krenu sa atletikom, nije uzalud “kraljica sportova”. Trčao sam na 100, 200  i 400 metara. Godine 1970. bio sam drugoplasirani na prvenstvu Jugoslavije. Monografija je fantastična i prevazilazi sve što je odrađeno. Dragan Sekulić je možda najbolji atletičar Slobode, pa Gordana Prtenjak, Zorica Ljujić, Zvonko Maslać, Dragan Dukanac, Dušan Markešević…Mi nismo imali atletsku stazu već smo trenirali na fudbalskom stadionu, ali smo koristili staze u Užicu, Milanovcu, Kragujevcu. Najviše sam se družio sa ljudima iz Kragujevca, poput Miškovića, Spasojevića, Dančetovića, Vukovića”, priča nam Jovašević.

Ivana Vukajlović se pored atletike bavila gimnastikom, ali i folklorom na radost svog oca.

“Na školskom krosu zapazio me je trener Slobodan Nidžović, jer sam pobedila, pa mi je ponudio atletiku kao opciju. Jedno vreme sam paralelno trenirala oba sporta, ali ubrzo je atletika bila moj izbor. Ljubav za narednih deset godina. Do desete godina moj najveći uzor bila je Olivera Jeftić, kasnije i rivalke sa staze. U moje vreme AK Sloboda imao je više reprezentativaca poput Željka Marića, Ivana Miladinovića, Radmile Josipović, Jelene Radomirović i Dušana Markeševića. Zdrava ekipa, zdrava atmosfera…Najznačajniji trofeji su svetsko juniorsko prvenstvo gde sam bila prva, potom EP, KEŠ, a najveću težinu imaju Olimpijske igre mladih u Moskvi kada sam bila četvrta. Sekulić je značajan, ali Markešević je ostavio veliki pečat kao i Željko Marić jer smo karijere pravili istovremeno. U moje vreme su uslovi bili teži, a rezultati bolji. Nikad nismo znali ko će da pobedi na srednjim prugama jer smo svi bili tu negde. Ssada su srpske perjanice Angelina Topić, Adrijana Vilagoš, Ivana Španović, mada kvalitet pada”.

Šta se dogodilo tokom bombardovanja?

“Te 1999. godine, tokom bombardovanja, dobijam ponudu da svoju karijeru nastavim u SAD – u. Izazovna ponuda, koju odbijam, ali ne zbog mladosti i roditelja. Odluka je bila samo moja, i danas bih uradila isto, javno odbijam stipendiju, ostajem u Čačku i Slobodi. To je bio možda prelomni trenutak za moju karijeru, porodicu, da sam otišla ne bih imala Taru koja ima 19 godina”, zaključuje Ivana Vukajlović.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs