Kada jutrom prolazite pored starih, napuštenih čačanski kuća, zastanite na tren, zatvorite oči i načuljite uši.
Osetićete miris svežih krofni, štrudle, jutarnje kafe. Ponegde i miris iskipelog mleka. Videćete i dvorišta bogatih krošnji ispod kojih sede komšinice i razmenjuju recepte, međusobno dele pelcere muškatli, hortenzija, hrizantema, ispijajući lagano kafu dok čekaju da im muževi pristignu iz dućana, zanatske radnje, banke, lekarske ordinacije.
Ako malo bolje oslušnete, čućete i najnoviji gradski aber i ciku dece koja trče po dvorištu, još musava od doručka. I zvuk pumpe za vodu, naravno.
Videćete i mlekadžiju koji na pragu kuća ostavlja naručeni mu beli napitak. I obramaču naslonjenu na tarabu. Čućete i videti mnogo toga. Samo zastanite i oslušnete.
Požurite dok se i poslednja od njih ne pretvori u lepu, belu, višespratnicu koja će dobiti naziv vila *Oaza”, kao što nazvaše jednu tim imenom u ulici Cara Lazara. Svakako će se sve te starice od čačanskih kuća urušiti jednog dana i verovatno da je bolje da se pretvore u nove, mlade, vile. A nekada, ne tako davno, u tim kućama je živela gospoda, jer nije svako mogao napraviti kuću u užem centru grada. Gospoda se davno odselila u ona večna naselja, potomci raselili po belom svetu ili prestonici, a one, te divne kuće, svakako da nisu mogle opstati jer više nije imalo nikoga da ih voli i neguje. A sve traži ljubav, da bi bilo živo.
Lep dan sa puno ljubavi, želim!
Tekst i foto: NELA Vinazeta MEČANIN
